Moja sreća

Prekjuče sam našao čak osam detelina sa četiri lista i čak dve sa pet!
Ne, nisam poludeo i ne preterujem. Cifre su egzaktne. Čim uspem da izvučem fotke iz telefona, pustiću ih u etar. 
Ipak, nije poenta u tome da li mi verujete ili ne. Poenta je da bih sada trebao da budem, pa recimo veoma srećan čovek na svetu! Ipak nisam dobio premiju u nekoj od nagradnih igara, povišicu plate niti nasledstvo od nekog rođaka. Ništa se nije promenilo. Ne primećujem bilo kakvu razliku u svom životu.
Rekoh sebi da sačekam sa objavljivanjem ovog posta dok lepo ne izbacim fotke, ali bilo je jače od mene. Pa nabrao sam buket ‚‚srećnih" detelina, a nisam osetio nikakav nalet sreće ni u tom momentu niti posle, zaključno sa kucanjem ovog teksta.
Šta dalje?
Očekivao sam bar 100 dinara da nađem na ulici, ali ništa. Ni dinarčić!
Moram da priznam da me je to pokolebalo da pomislim kako ja, možda, meni sreća beži iz ruke i onda kada je uhvatim. Možda prosto ne delujer na mene. Možda sam osuđen da lutam svetom tržeči je, a da je nikada ne nađem. 
Išao sam tako daleko u svojim mislima da sam u nekom trenutku pomislio da sam,ne daj Bože, proklet. Svašta mi je padalo na pamet. Razne scene i ideje.
U sadašnjost me je vratila zvonjava mobilnog telefona. 
‚‚Sreća moja", pisalo je na ekranu.
Sa druge srane žice, cvrkutala je moja supruga svojim veselim, detinjastim glasom. Pričala mi je o svemu i svačemi i na kraju pustila mog malog dečaka na interfon. 
‚‚Tata mi smo tvoje sreće" između ostalih stvari, prozborio je moj maleni junak.
Fantastično i fenomenalno, pomislo sam. Pa to je moja najveća sreća i moje najveće bogatstvo.
Moja porodica!
Na povratku poljubio sam ih najsnažnije što sam mogao i poklonio im buket sreće. Jer, su oni meni to i bez detelina.
A šta je tvoja najveća sreća?

---