Svrha života!

Juče sam slučajno čuo razgovor dvoje mladih ljudi.
‚‚Izgubio sam volju za životom", reče jedan.
‚‚Dobrodošao u klub!" Odgovori mu drugi.

Ne mogu da izbijem iz glave taj razgovor. Zar smo, pored svih tih lepih stvari na ovom svetu, počeli da se okupljamo u klubovima onih koji su izgubili želju za životom?

Da li je dovoljno da te demotiviše to što ne nosiš najskuplje patike, ne piješ kafu u najsupljem klubu, nemaš auto koji je eksponat na sajmu? Da li je to razlog da odustaneš od borbe? Da li to ne potstiče želju u tebi da pokažeš da možeš? Da li je dovoljno da prihvatiš tuđ utisak kao svoj i digneš ruke od svega, od sebe samoga?

Kada sam pravio ovaj sajt nisam verovao da je društvo u tolikoj dubiozi. Ali sam srećan što mogu da dam svoj skromni doprinos i primerom pokažem da se razmišljanje, naporan rad i usavršavanje u bilo kojoj struci isplati. I ne samo to. Svako od nas je jedinka za sebe i svako od nas je jedinstvena i fenomenalna osoba. Jedinstveni numerički niz gena i duše odnosno iskustva koje nosi u sebi.

Juče smo se udružili da spasemo jedan mladi život i pokazali da svaki pojedinac može da promeni svet. Ja sam odlučio da budem baš takav pojedinac. Nisam odustao od sebe, a pogotovu ne od svog života. Ja ne bežim od odgovornosti i obaveza koje mi nameće život, ali i koja sam sebi namećem. 

Moj izbor nije uvek lak, niti jednostavan, niti brz. Ali nikada nije bio, niti će biti razlog da odustanem od puta kojim hodim. Postavio sam sebi ciljeve, napisao sam ih na papir, odredio rokove da ih ostvarim i sada idem da utabam sam svoju stazu.

Ti možeš da izabereš drugi put i drugu stazu i da nađeš lakši način, ako to tebe čini srećnim. Ja mislim da si sam odgovoran za svoj život i dela koja ostaju iza tebe. Isto tako mislim da veliki ljude prave velika dela samo zato što su sami izaberu svoj put i odlučno koračaju njime. Nekada pognute glave, nekada pokisli i mokri, ali ponosni. To je put velikana. To je i moj put.

Motivisan sam i odlučan da ispunim svoju misiju. 
Šta tebe sprečava?

---