Onaj osećaj kada...

...,,Jedan za drugim vozovima lagano prolaze, čini i se da mjesec Ramazana počinje...''

Došao je maj. Lišće je dobilo svoj zeleni ogrtač. Proleće je stiglo i sve kao da je počelo da se budi. Lepo vreme. Jedino meni neko sivilo u duši. Kao da sam upao u neku petlju iz koje ne mogu ni napred ni nazad. A krećem se! Užurbano se krećem, ali ne mogu stići do cilja, niti se vratiti na početak.

Malo sam potonuo. Nešto mi nisu sve koze na broju. U glavi mi se misli roje kao pčele u košnici. Usijao mi se mozak od preteranog rada. A rezultati su mi nikakvi! Ili bar ja nisam zadovoljan njima. Ne ide mi ni na jednom polju. Ne osećam se uspešnim ni u jednoj jedinoj tački svog života. 

Teško je rečima opisati odvratan osećaj koji me proganja. Materijalizuje se pokraj mene kao osoba, predmet koji samim svojim postojanjem baca senku na mene. Kao da nešto isisava životnu energiju iz mene. Kao da sam samo ljušture nekadašnjeg svog bića. Kao da je svo sivo nebo obmotalo svoje olovne oblake oko mene. Kao da me nema, a tu sam.

Kada bih skupio svu tamnu materiju rasute po kosmosu i dodao još toliko, ne bih ni približno objasnio tamu u svojoj duši. Velika crna rupa koja proždire samu svetlost u sebe. Misija koja je već osuđena na propast samim svojim postojanjem. 

Tako ti je samnom ovih dana. Pao sam, posrnuo i počeo da pijem.

Trudim se iz petnih žila da promenim kurs. Želim da ovaj brod izvedem iz bure i usidrim u neku sigurnu luku. Želim da pohvatam konce svog pomahnitalog života. Ipak, oni mi uporno izmiču.

I znam da ima ljudi kojima gore ide, isto tako i onih kojima bolje ide. I to ne menja činjenicu da meni loše ide, bar po mojim kriterijima. Znam da sve može i mora mnogo bolje. Znam da sam ja taj od koga sve zavisi. Niko neće živeti mojim životom umesto mene.

Zato ne odustajem. To je lako. Živeti i hvatati se u koštac sa svakodnevnim nevoljama i problemima nije lako, ali ja to tako želim. I boriću se do poslednjeg atoma snage koji mi prolazi telom. Uspevam jer dajem sve od sebe. Uprego sam svu silu, svaki mišić, kost i nerv u svom telu. Nema nazad! To nije navedena opcija!

Da li je Kolumni odustao kada su mu pretili smrću? Da li je Edition odustao u nameri da napravi sijalicu? Da li je Tesli smetalo to nešto ne postoji ili nije moguće? 

Da li smo osuđeni da uvek biramo lakši put ili moramo ponekad da utabamo novu stazu koja će nas odvesti ka budućnosti? Da li su svi naši problemi veći od nas samih? Da li smemo da odustanemo od ovog života koji nam je poveren? Da pobegnemo glavom bez obzira?

Živimo u najsvetije dobu ljudske istorije, isto tako i u najmračnijem. Da li je to razlog da ne pokažemo da još uvek majke rađaju junake? Da li smemo da budemo očajni, jer nema preko potrebnog rešenja?

Nisam ova pitanja ni postavljao tebi nego sebi. Nisam ovo napisao da bi ti shvatio, već ja. Ali ti svakako neću zameriti ako ove redove iskoristiš da sebi objasnivši zašto hodiš ovom planetom. 

Opet, tebi ovo može da pomogne ili ne. Ukoliko ti pomaže, nastavi sa čitanjem. Ukoliko ne pomaže, nastavi sa čitanjem. Uzrok tvojih problema nije u ovim redovima, kao ni rešenje. 

Uvek i zauvek, problem je u tebi! Isto je tako i rešenje!

Bilo da tražiš problem, bilo da tražiš rešenje, postaraj se da ugao gledanja na svet bude iz tvoje perspektive.

Ja sam Dragan Jovanović. Motivator. Samomotivator! Karburator!

Wtf is you?