Verujem u sebe. U tebe moraš sam!

Često zurim u tamu i premotavam film svojih misli. Trudim se da ih nekako sredim ili grupišem. Smeta mi to što su haotične i zbrkane. Pokušavam da im dam takav kontekst da bi sve zajedno i svaka pojedinačno imala neko svoje mesto, neki svoj kontinuitet.

Ali one nekako naviru još i više, kao da ne žele da budu sređene. Teže da se drže podalje od bilo kakvog konteksta. Jedinu pravilnost koju nazirem u svemu je to da posle nekog vremena one poprimaju formu pitanja! I to formu onih velikih životnih pitanja koja neretko ostanu bez odgovora do kraja našeg života. Verski simboli, politička situacija u zemlji i svetu, besparica, ratovi...

Lome me i kidaju kao jedra u oluji. Savijaju me i vitopere kao slamku na vetru.Roje mi se u glavi kao pčele u košnici. Smeo bih da se zakunem da nekada čujem samo brujanje, kao da stotine i hiljade pčela maše svojim krilima. Mislim da mi od toga glava oteža i jedva stoji na ramenima. Kao da su se sve vetrenjače ovog sveta ujedinile u borbi protiv mene.

Ali to je život. Enciklopedija koja je sastavljena od pitanja. Odgovor je uvek u tebi! U tvom telu i duši. Iskonski je deo tvog bića i tvoje DNK. Kolektivno nesvesno kome svako od nas može da pristupi na određenom nivou. Što si više spreman da se boriš, na višem stupnju se nalaziš i možeš da kontrolišeš veći procenat svog života. Polazna tačka je zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Mada ni borba za goli život nije daleko.

Imam par stvari koje se nameću kao rešenje:
~Pobeći od svega
~Dići ruke od svega
~Plakati dok ti ne ponestane suza
~Boriti se jako, teško i dugo, do pobede!

Ja ću uzeti zadnju opciju, duplo.
Za šta si se ti odlučio?

---